Antibiotici su važna grupa lekova koja se uzima samo kada je to potrebno i isključivo kada ih lekar propiše.
Prehlade treba odležati, uz dosta tečnosti i uz primenu prirodnih preparata kao što su kapi za nos na bazi morske vode,oribleta sa antisepticima i primenom bezreceptnih lekova za lečenje simptoma povišene temperature, glavobolje i bolova u mišićima.
Za brzo ozdravljenje važni su nežnost, ljubav i briga bližnjih. Ne zaboravite to.
Evropski dan svesnosti o antibioticima-18. novembar
Slučajnim otkrićem 1928. godine kada je čovečanstvo postalo bogatije za jedan od najznačajnijih lekova u istoriji medicine, započinje novo doba borbe protiv zaraznih bolesti i njihovih uzročnika – mikroba. Proučavajući kulture stafilokoka, profesor bakteriologije Alexander Fleming uočio je da neke plesni razaraju okolne kolonije bakterija. Po imenu plesni ( Penicillium notatum ) supstanca je nazvana penicilin. Nakon dugogodišnjih istraživanja 1941. godine penicilin je prvi put primenjen na čoveku i tako ušao u istoriju kao uspešan lek koji je spasio hiljade ranjenika tokom II. svetskog rata. Sledila su i otkrića drugih antibiotika, a u današnje vreme oni nisu samo produkti gljivica i plesni, nego i visokom tehnologijom proizvedeni sintetička jedinjenja koja zauzimaju značajno mesto u lečenju infektivnih i parazitnih bolesti. Antibiotici su lekovi koji sprečavaju rast bakterija i primenjuju se u lečenju bakterijskih infekcija.
Šta su bakterije, a šta virusi?
Bakterije su mikroorganizmi koji nastanjuju ljudsko telo, životinje i biljke, a mogu se naći i u vazduhu, vodi, zemljištu. Većinom su to tzv. „ dobre“ bakterije bez kojih ne bismo mogli živeti. Ako se nađu na pogrešnom mestu u našem organizmu, bakterije mogu prouzrokovati bolesti kao što su npr. upala pluća, meningitis (upala moždane opne), neke upale grla i uha, uroinfekcije ili infekcije rana. Kada nastane bakterijska infekcija antibiotici mogu uništiti bakterije i time spasiti život.
Virusi su puno manji od bakterija i trebaju žive ćelije kako bi preživeli. Nisu prirodni stanovnici ljudskog tela, kao bakterije, već ulaze spolja. Često njihovu prisutnost ni ne primećujemo, ali mogu prouzrokovati bolesti kao što su obična prehlada ili grip, večinu upala grla i uha, i zarazne bolesti kao što su boginje, virusni hepatitis ili AIDS.
Važno je napomenuti da antibiotici nisu delotvorni protiv virusa i da lečenje antibioticima ne donosi nikakvu korist. Lakše virusne infekcije kao što je obična prehlada, obično prolaze same od sebe nakon nekoliko dana, a leče se simptomatski, različitim sredstvima kao što su sirupi protiv kašlja, čajevi, vitamini, kapi za nos, pastile za grlo, lekovi za snižavanje temperature.
Zašto je delotvornost antibiotika ugrožena?
Antibiotici su korisni, delotvorni i sigurni lekovi za određene zdravstvene probleme i zato ih smatramo dragocenim lekovima. Oni su značajno promenili sudbinu bolesnika obolelih od različitih bakterijskih infekcija. No često se čuju kritike stručnjaka da se zloupotrebljavaju. Analize potrošnje lekova pokazuju da se oni zaista koriste prečesto i nekritički. Suviše se lako započinje sa primenom antimikrobnih lekova, npr. kada su prisutni tek neki simptomi bolesti koje nisu posledica bakterijske infekcije, kao što su na primer nejasna febrilna stanja (povišena temperatura npr. prouzrokovana virusima), ili u svrhu preventive bakterijske infekcije što je često u dečjoj praksi. Zbog prevelike upotrebe antibiotika ugrožena je njihova delotvornost jer bakterije iz okoline i u našem telu razvijaju otpornost na te lekove.
Kako uzročnici postaju rezistentni?
Neki mikroorganizmi mogu da rastu i u prisustvu antimikrobnog leka (tolerancija) ili izlučuju supstance (enzime) koje deaktiviraju lek. Primer za to su enzimi beta - laktamaze koji razaraju beta - laktamski prsten koji čini hemijsku strukturu penicilinskih i cefalosporinskih antibiotika. Antibiotski učinak može izostati i zbog toga što je leku sprečen dolazak na mesto delovanja (npr. tetraciklini). Kada bakterije postaju otporne na lekove za lečenje infekcija, lečenje bolesnika trajaće duže, a može biti i neuspešno I loše se završiti po bolesnika. Na kraju bismo se mogli naći u situaciji da više nemamo delotvornih lekova za lečenje bakterijskih infekcija. Razvoj rezistentnih mikroorganizama sve više predstavlja teškoću i u lečenju hospitalizovanih bolesnika. U bolničkim ustanovama, gde se po pravilu troši puno antibiotika, postoji princip tzv. rezervnog antimikrobnog leka, sa namerom da im se produži delotvornost, tj. da se delotvorni novi lekovi propisuju samo izuzetno i ograničeno.
Kako bi lečenje antibiotikom bilo korisno, najpre je potrebno postaviti tačnu dijagnozu tj. izolovati mikroorganizam koji je prouzrokovao infekciju i utvrditi njegovu osetljivost na antimikrobni lek. Kad god je to moguće dobro je laboratorijski identifikovati uzročnika iz biološkog uzorka (krv, mokraća, bris grla ili nosa…), napraviti antibiogram tj. testirati osetljivost uzročnika na pojedine antibiotike te ciljano lečiti infekciju. Naravno, to nije uvek moguće. Kada je potrebno odmah započeti lečenje, lekarov izbor antibiotika temelji se na kliničkoj dijagnozi tj. podacima koje dobije od bolesnika (anamneza) i kliničkoj slici (npr. uzročnik šarlaha je uvek isti i na njega gotovo uvek deluje penicilin). U takvoj (empirijskoj) terapiji lekar obično bira antibiotik širokog spektra delovanja kako bi se izbegao neželjen ishod i komplikacije. To su antibiotici koji deluju podjednako snažno na veliki broj uzročnika i treba ih upotrebljavati samo kada ne postoji informacija o uzročniku infekcije, a lečenje treba započeti odmah. U svim ostalim slučajevima najbolje je odabrati specifičan lek, tj. da njegov antimikrobni spektar zahvata identififikovanog uzročnika. Pri odabiru optimalnog antibiotika potrebno je voditi računa ne samo o vrsti uzročnika, nego i o tome je li moguće dopiranje leka na mesto infekcije, i je li bolesnik možda preosetljiv na taj lek. Nije nevažno niti stanje organskih sistema za odstranjivanje štetnih materija iz organizma (npr. bubrega), jer to utiče na delovanje leka.
Šta je još važno?
Kada je izabran najprikladniji antibiotik, veoma je važno i to kako ćemo ga primeniti – tj. optimalna doza, učestalost i put primene. Iako se, ukupno gledano, antibiotici koriste previše, u slučaju pojedinog bolesnika kada je upotreba opravdana, često se primjenjuje premala doza. Antibiotik se, osim u propisanoj dozi, mora uzimati i dovoljno često, uzimajući u obzir poluvreme izlučivanja leka iz organizma. Današnja farmaceutska industrija proizvodi novije antibiotike s prikladnim doziranjem (1 do 2 puta na dan), tako da nepraktično doziranje koje remeti san postaje ređe. Bolesnik će se lakše pridržavati uputstvu za uzimanje leka 1-2 puta dnevno, nego svakih 6 sati. Obično se uzimaju na usta, u obliku tableta ili kapsula. Kao i u primeni svih drugih lekova i ovde je potrebna saradnja bolesnika. Vrlo često oni prekidaju terapiju prerano, dva – tri dana nakon početka lečenja tj. kada osete da su nestali simptomi. Započeto lečenje mora se provoditi bar pet dana, najčešće je to celo pakovanje i na to treba upozoriti bolesnika. Antibiotik se uzima u tačno određeno vreme, u propisanoj dozi, jer se time osigurava stalna količina leka u organizmu. Kapsule i tablete najbolje je uzimati sa vodom , ne sa mlekom i mlečnim proizvodima jer bi moglo doći do usporavanja i otežavanja apsorpcije leka. Za vreme terapije antibiotikom korisno je uzimati probiotike radi očuvanja mikroflore probavnog sistema. Uzimaju se 2 sata nakon primene antibiotika, nikako istovremeno, jer bi ih antibiotik uništio. Valja znati da hrana usporava apsorpciju antibiotika i maksimalne koncentracije u plazmi su manje. Zbog toga se večina antibiotika uzima između jela ili najmanje sat pre jela. Za decu je najprikladniji oblik sirup. Kako su tekući oblici nestabilni (mogu se upotrebljavati samo nedelju dana ), izrađuju se i čuvaju u suvom obliku kao prašak, a neposredno pre primene u apoteci će Vam izraditi suspenziju dodatkom određene količine sterilne destilirane vode. Tako pripremljenu suspenziju treba promućkati pre uzimanja svake doze. Antibiotici se mogu primjenjivati i parenteralno (u injekcijama), takva primena je uobičajena u bolničkim uslovima i pri ozbiljnim infekcijama.
Nuspojave antibiotika
Svaki lek, pa tako i antibiotik može imati jače ili slabije izraženo nusdelovanje. Alergijske reakcije na antibiotike mogu se javiti u vidu promena na koži osip i svrbež) ili probavnih problema (mučnina, povraćanje, proliv..) One su bile učestalije kod primene starije generacije antibiotika, kod novijih antibiotika one se ređe pojavljuju. U slučaju izraženih nuspojava treba se odmah javiti lekaru. Ostale nuspojave mogu se javiti kao rezultat toksičnosti na određene organe i na to svakako treba misliti prilikom izbora najprikladnijeg leka. Opasne alergijske reakcije na penicilin relativno su retka pojava (javljaju se nakon intramuskularne injekcije, manje su verovatne pri oralnoj primeni), ali pacijenta je i danas obavezno upitati o eventualnim prethodnim nuspojavama na taj lek. Opasne nuspojave mogu uzrokovati antibiotici tipa aminoglikozida i to kao nefrotoksičnost (oštećenje bubrega) ili ototoksičnost (oštećenje sluha). Tetraciklini, koji se danas ređe upotrebljavaju, često prouzrokuju mučninu, povraćanje i proliv. Makrolidi su izrazito netoksični, dok klindamicin može uzrokovati kolitis.
Interakcije
Antibiotici mogu stupati u interakcije međusobno i s drugim lekovima. Na primer, cefalosporine ne bi trebalo uzimati zajedno s diureticima zbog opasnosti od nefrotoksičnosti. Uz tetracikline ne smemo uzimati preparate gvožđa i kalcijuma (pa ni mjeko) jer se umanjuje apsorpcija tj. tetraciklinima se smanjuje delotvornost. Ponekad je, da bi se izlečila infekcija kod bolesnika, potrebno primeniti dva ili više antibiotika. Ovakve kombinacije propisuju se veoma oprezno, jer postoji opasnost od povećane učestalosti i raznolikosti nuspojava. Razlozi za kombinaciju dva antibiotika mogu biti npr. proširenje antibakterijske aktivnosti u mešanim infekcijama ili pojačanje efekta tj. efekat koji se ne može postići ni jednim od lekova primenjenih pojedinačno. Iako su antibiotici delotvorni i sigurni lekovi, ponekad lečenje može biti neuspešno. Razlozi za to mogu biti: prekasno započeto lečenje, premala primenjena doza ili prekratko trajanje terapije ili neodgovarajući put primene. Smanjenje otpornosti bakterija na antibiotike može se postići izbegavanjem kombinovane terapije osim u izuzetnim, opravdanim slučajevima ), praćenjem otpornosti mikroorganizama u bolnicama i ambulantnoj praksi , a pre svega racionalnom terapijom. Otpornost bakterija na antibiotike nije samo naš problem. Prepoznala ga je i EU i proglasila 18. novembar Evropskim danom svesnosti o antibioticima (The European Antibiotic Awareness Day - EAAD) sa namerom da se skrene pažnja na odgovorno korišćenje ovih lekova kako bismo njihovu delotvornost sačuvali i za buduće generacije. U predstojećim zimskim danima kada su učestale infekcije gornjih disajnih puteva , koje su najčešće prouzrokovane virusima, moramo se podsetiti jednostavnih, a važnih mera za sprečavanje širenja infekcije - pranje ruku i zaštita maramicom nosa i ustiju pri kijanju i kašljanju. Zbog opasnosti od mogućih ozbiljnih posledica po zdravlje i očuvanja dragocenih lekova za prave potrebe, važno je ne upuštati se u samolečenje antibioticima i pridržavati se uputstava koje ćete dobiti od svog lekara ili farmaceuta.