Akreditovana predavanja

PREVENCIJA OSTEOPOROZE

Osteoproza (OP) je generalizovan, progresivan i ireverzibilan proces gubitka koštane mase zbog čega kosti postaju lako lomljive. Osteoporozu karakterišu hronični bolovi, smanjenje visine, deformacije, invalidnost i umanjenje kvaliteta života.
Prevencija je ključna linija odbrane od pojave osteoporoze budući da ne postoji potpuno efikasan lek za ovu bolest. Prevencija osteoporoze postoji na primarnom, sekundarnom i tercijernom nivou. Primarnim preventivim merama OP obuhvaćeni su svi uzrasti,osobe oba pola, bez procena individualnih faktora rizika. Cilj primarne prevencije je da se tokom celog životnog perioda učini maksimalno za postizanje i očuvanje zdrave i čvrste koštane strukture. Način ishrane, telesna aktivnost, prestanak pušenja i smanjenje unosa alkohola prestavljaju mere primarne prevencije OP. Ishrana se odnosi na adekvatan unos kalcijuma i vitamina D kroz ceo životni period. Adekvatne količine unosa minerala kalcijuma i vitamina D u zavisnosti od životnog doba definisane su na osnovu dobro dokumentovanih medicinskih saznanja i činjenica u Nacionalnom vodiču za lečenje osteoporoze. Za zdrave kosti neophodno je i redovno vežbanje i fizička aktivnost koja aktivira celokupno telo (šetnja, brzo hodanje, ples, aerobik). Hormonska supstituciona terapija (HRT) se može primeniti kratkotrajno kod žena u ranoj menopauzi.
Cilj sekundarne prevencije je da se iz opšte populacije izdvoje osobe sa visokim rizikom od nastanka OP. Ove osobe treba uputiti na merenje koštane gustine metodom dvostruke apsorpcije X zraka (DXA). Sekundarna prevencija obuhvata medikamentno lečenje OP antiresorptivnim lekovima (bifosfonati), uz obaveznu nadoknadu vitamina D i kalcijuma. Na ovaj način se vrši prevencija prvog osteoporotičnog preloma.
Tercijerna prevencija obuhvata osobe koje su doživele jedan prelom zbog osteoporoze i u visokom su riziku od novih preloma. Ova prevencija obuhvata višegodišnju primenu antiresorptivnih lekova uz nadoknadu kalcijuma, vitamina D i promenu načina života.

NAJČEŠĆI ALERGENI U KOZMETIČKIM PROIZVODIMA

Kozmetički proizvodi su predmet masovne potrošnje, naročito sredstva za održavanje lične higijene. Svi ovi proizvodi sadrže veliki broj aktivnih i pomoćnih sastojaka koji mogu biti potencijalni iritansi i alergeni. Budući da uglavnom žene koriste i brojne proizvode dekorativne kozmetike, one su i najčešće „žrtve“ alergijskih reakcija na kozmetičke proizvode. Podaci pokazuju da prosečna žena koristi barem 10 različitih kozmetičnih proizvoda, pa je verovatnoća neželjenih reakcija na ove proizvode kod njih neosporno veća nego kod muškaraca.
Uprkos dermatološkom testiranju i strogim propisima kozmetičke i farmaceutske industrije, neželjene reakcije na kozmetičke proizvide, se ipak javljaju. Ove reakcije su crvenilo, peckanje, svrab i druge iritacije, fototoksičnost, ali i alergije. Najozbiljnije su alergijske reakcije, jer se teško leče i zahtevaju potpuni prekid primene kozmetike koja sadrži uzročnik alergija. Da li će se kod korisnika razviti neki od oblika kontaktnog dermatitisa zavisi od mnogo faktora: alergenost alergena, mesto kontakta, debljina i integritet kože, vreme izlaganja, faktori okoline, imunokompenentnost korisnika i genetika.
Potencijalni iritansi i alergeni su mirisi, konzervansi (u prvom redu parabeni i formaldehid) , boje, kao i UV filteri, lanolin i njegovi derivati, propilenglikol, antioksidansi, usninska kiselina i prirodne antimikorobne supstance. Ništa manje važan je i alergeni potencijal lakova za nokte i veštačkih noktiju.
Mirisi su najčešći uzročnici alergijskog kontaktnog dermatitisa uzrokovanog kozmetikom, čak i do 30%. Mirisi mogu delovati kao konzervansi, emolijensi, fiksativi ili dezinficijensi i mogu se naći u proizvodima koji se deklarišu da su bez mirisa.
Većina konzervanasa su supstance male molekulske mase i biološki su aktivni, pa su kao takvi potencijalni senzibilizatori.
Hipoalergena kozmetika je posebna grupa kozmetičkih proizvoda kod kojih i sastav formulacija i način izrade smanjuje rizik nastanka alergijske reakcije uz istovremeno postizanje punog efekta.
Prema 7. amandmanu na Kozmetičku direktivu 76/768/EU na deklaraciji kozmetičkih proizvoda moraju se navesti sastojci sa potencijalnim alergenim dejstvom.
Za otkrivanje alergena u kozmetičkim proizvodima, prilikom ispitivanja, potrebno je koristiti aktuelne standardne baterije alergena, ali sve više i nestandardne baterije.

AKTIVNE MATERIJE U PREPARATIMA ZA NEGU KOŽE POSLE SUNČANJA

Štetno dejstvo UV zračenja se u osnovi sastoji od direktnog oštećenja ćelija i promena u funkcionisanju imunog sistema. Direktna oštećenja podrazumevaju fotostarenje, kancerogenezu i oštećenja DNK. Zbir fotohemijskih reakcija, zajedno sa sekundarnim interakcijama, pre svega sa slobodnim radikalima, su odgovorni za oštećenja izazvana UV zracima.
Smatra se da su promene DNK izazvana UV zracima glavni uzrok oštećenja kože.
Hronično izlaganje sunčevoj svetlosti ističe i ubrzva starenje kože (teleangiektazije, neravnomerna pigmentacija, gubitak elastičnosti i stanjivanje kože). Da bi koža ostala zdrava neophodno je pored sredstava za zaštitu od sunca, koristiti i preparate za negu kože posle sunčanja.
Aktivne materije u formulacijama preparata za negu kože posle sunčanja su alantoin, ulje pšeničnih klica, uljani ekstarkt nevena, ekstarakt pupoljka kaparisa, ekstarkt ploda oraha, aleuritinska kiselina, vitamin E, pantenol, glicerol, mioinozitol.
Alantoin je najvažniji sastojak korena gaveza. Podstiče proliferaciju ćelija, omekšava i vlaži kožu. Nanet na rane ubrzava zarastanje i ublažava bol, može se koristiti u tretmanu ulcera na koži, psorijaze i suve kože.
Ulje pšeničnih klica dobijeno metodom hladnog ceđenja sadrži gliceride sa visokim sadržajem linolenske i oleinske kiseline. Tako dobijeno ulje je bogato i fitosterolima i vitaminom E.
Uljani ekstrakt nevena ima emolijentni, antiinflamatorni, antimikrobni, antiseptični, antvirusni, adstrigentni, epitelizirajući antiiritantni efekat, a sadrži terpene, karotinoide, flavonide, tokoferole.
Ekstrakt pupoljka kaparisa (žbun ili malo drvo zasupljeno u Sredozemlju) sadrži palmitinsku, linolnu i alfa oleinsku kiselinu, a deluje antinflamatorno, antioskidantno i štiti od UV zračenja.
Ekstrakt ploda oraha ima sposobnost da spreči obrazovanje zapaljenskih medijatora posle UV zračenja, a sadrži heksa-cis-mioinozitol fosfat, polifenole, amino kiseliene, peptide, vitamine i minerale.
Aleuritinska kiselina je 9,10,16-trihidrokski palmitinska kiselina i zahvaljujući brojnim hidrokslinim grupama obrazuje brojne međumolekularne vodonične mostove i čuva i uspostavlja barijernu funkciju kože.
Vitamin E je zajednički termin za grupu sastojaka: tokoferoli i tokotrienoli. Osnovna funkcija mu je da održi integritet membrane čuvajući njenu fizičku stabilnost i štiteći od oštećenja izavanih oksidacijom. Učestvuje u hidartaciji kože a ima i epitelizirajuće funkcije.
Pantenol je biološki aktivni alkohol, analog pantotenske kiseline. On je normalni sastojak kože i kose. Nedostatak pantotenske kiseline se na koži manifestuje orožavanjem, depigmentacijom i deskvamacijom.
Glicerol je jedan od najboljih ovlaživača, održava osmoregulaciju interćelijske sredine, učestvuje u održavanju tečno-kristalnog stanja ćelijskih membrana i intercelularnih lipida i normalne deskvamacije hidratacijom enzima koji uzrokuju razgradnju dezmozoma.
Mioinozitol je polihidroksilni alkohol, čiji su prirodni izvor žitarice (pšenica, ovas, pirinač).

LEKOVITE PENE

Lekovite pene su kod nas još uvek slabo zastupljene i malo u upotrebi, a predsatvljaju farmceutski oblik koji tek u protekloj decenijie počeo da zauzima značajnije mesto, naročito u dermatologiji. Za razliku od zemalja zapadne Evrope i SAD, u kojima postoji veliki broj registrovenih lekovitih pena, kod nas je registrovana samo jedna lekovita pena.
Lekovite pene (Musci medicati) su preparati koji se sastoje od velike zapremine gasova dispergovanih u tečnostima. Oficinalne su kao farmaceutski oblici u Jugoslovenskoj farmakopeji (Ph. Jug V), kao i u Evropskoj farmakopeji (Ph. Eur 7.) Od pomoćni materija, pene sadrže sredstva za penjenje, sredstva koja olakšavaju penjenje, stabilizatore pene i konzervanse. Klasifikacija se može izvršiti na više različitih načina: vodene i nevodene, tečne i čvrte, lekovie i nelekovite.
Najznačajnija podela pena je prema nameni na dermatološke, rektalne i vaginalne pene. To su termodinamički nestabilni sistemi, a ponašanje pene kao disperznog sistema određuju zapremina gasovite faze i veličina (prečnik) mehurića. Novija literatura ih često definiše i kao „prelazni oblik“ i kože korisnika.

Proces stvaranja pene se sastoji od tri osnovne faze:

1. rastvaranje sredstva za penjenje (bez inkorporiranog vazduha)
2. dispergovanje gasa–male količine gasa uvode se u rastvor i u ovoj fazi mehurići koji nastaju nisu u međusobnom kontaktu
3. stvaranje pene-usled uvođenja sve veće količine gasa u rastvor, mehurići dolaze u međusobni kontakt, narušava se njihova sferična struktura i dolazi do formiranja pene poliedarske strukture.

Najčešća sredstva za penjenje su uobičajeni anjonski surfaktanti.

Načini izrade i proizvodnje pena su:

1. mućenje
2. mešanje
3. barbotiranje
4. aerosol pene pod pritiskom
5. sistem „kesa u posudi“
6. in situ stvaranje gasa
7. airspray sistem za dobijanje pene.

Ph. Jug V i Ph. Eur 7. navodi dva ispitivanja: određivanje relativne gustine pene i određivenje vremena širenja pene.
Dermatološke pene pokazuju značajne prednosti u odnosu na tradicionalne preparate u smislu manje količine masnih komponenti i manjeg viskoziteta i gustine, što je ključno za njihovu dobru razmazivost, primenu na kosmatim delovima kože, velikim površinama kao i na osetljivim i upaljenim regijama. Brzo isparavanje rastvarača po primeni pene u velikoj meri utiču na brzinu apsorbcije aktivne supstance.
Prednosti u primeni pena se ogledaju u povećanoj komplijansi.
Dermatološke pene se koriste za lečenje seboreičnog i atopijskog dermatitisa, akne vulgaris, psorijaze, dermalnih mikoza, infekcija i inflamacija, kao i alopecije areate.
Rektalne pene se koriste u lečenju oboljenja debelog creva, a vaginalne se koriste kao lokalni kontraceptivi. Osnovni razlog slabe zastupljenosti pena na tržištu je skupa tehnologija izrade.

GLJIVIČNE INFEKCIJE KOŽE, FARMACEUTSKI OBLICI ANTIMIKOTIKA ZA LOKALNU TERAPIJU

LNajčešće bolesti sa kojoma se danas susreću dermatolozi su gljivične infekcije, što je povezano sa uzročnicima i njihovom potentnošću sa jedne strane i sa savremenim načinom života, starošću populacije, bolestima čoveka i nekritičnom primenom antibiotika sa druge strane. Bolesti izazvane parazitiranjem gljivica na tkivu nazivaju se mikoze. Prisutne su u vidu kožnih manifestacija i sistemskih bolesti.

Prema lokalizaciji patoloških procesa, dele se na:

1. superficijalne kožne mikoze (dermatomikoze) koje selektivno zahvataju rožaste strukture kože, kose i nokta
2. subkutane mikoze kod kojih se patološki proces širi i na živi deo epidermisa, derm, subkutis i na okolna tkiva, zahvatajući kožu, mišiće i vezivno tkivo
3. sistemske mikoze (duboke mikoze) zahvataju dublja tkiva i organe

Mali broj gljivica je striktno patogen, dok je većina uslovno patogena. To znači da infekciju izazivaju u određenom okruženju i u uslovima izmenjenog, pre svega, imunog sistema domaćina.
Struktura, barijerna svojstva, kao i fiziološka mikroflora kože i sluzokože, značajni su u sprečavanju kolonizacije i invazije gljivicama. Povećano vlaženje, lokalno povećanje telesne temperature i pH kože čine okruženje koje pogoduje rastu gljivica. Gljivična oboljenja kože dele se na neinvazivna i invazivna.

U okviru neinvazivnih mikoza izdvajaju se tri podgrupe:
-površne mikoze
-dermatofitoze i
-superficijalna kandidijaza.

Površne mikoze zahvataju „ meki“ keratin rožnatog sloja epiderma, dok tvrdi keratin dlake ili nokta ređe biva napadnut.
Dermatofitoze zahvataju pored rožnatog sloja epiderma kože i „tvrdi keratin“ njenih izdanaka.
Superficijalna kandidijaza je gljivično oboljenje kože, nokta i vidljivih sluzokoža izazvano kvascima roda Candida.

Izbor terapije i odgovarajućeg antimikotika zavisi od uzročnika infekcije, raširenosti bolesti i opšteg stanja organizma. Lečenje dermatomikoza sprovodi se:
-lokalnom terapijom
-sistemskom terapijom
-hirurškom intrevencijom i
-kombinovanom terapijom

Farmaceutski oblici antimikotika za lokalnu terapiju izrađuju/proizvode u obliku masti, kreama, pasti, gelova, tečnih farmaceutskih oblika (rastvori, suspenzije, emulzije, šamponi),čvrstih preparata (praškova za kožu, vagitorije, vaginalne tablete) i lekovitih/terapijskih lakova za nokte.
Preparat treba da obezbedi zadovoljavajući antimikotski efekat uz malu verovatnoću relapsa infekcije, da dovede do olakšavanja tegoba i neprijatnosti iz povlačenje kliničkih znakova bolesti u što kraćem periodu i da bude lagodan za primenu. Kod izbora farmaceutskog oblika antimikotika za lokalnu primenu važe isti principi kao i kod ostalih dermatoza.
Za područja kože koja su značajno prekrivena dlakama treba odabrati losione, hidrogele, hidrofilne masti i šampone. Šamponi sa antimikoticima mogu biti veoma efikasni u tretiranju vlasišta. Kontraindikovani su kod svih akutnih inflamatornih dermatoza. Mogu se nanositi i na ostala obolele neinflamatorna mesta.
Pored tradicionalnih farmaceutskih oblika zanimljivi su antimikotički lakovi za nokte koji predstavnjaju oblik lokalne terapije onihomikoza. Ovi preparati su matriks sistemi u kojima se difuzija lekovite supstanca dešava se kontrolisano. Za postizanje penetracije lekovite supstsance kroz nokat značajne su suspstance koje menjaju proteinski matriks nokta.
Okluzivna terapija primenjuje se na onim mestima gde je penetracija leka otežana i/ili je potrebno povećati efekat nekog leka, uzimajući u obzir rizik od perkutane resorbcije leka i pojave sistemskih neželjenih efekata. To je iskorišćeno u terapiji onihomikoza.

Epilepsija-etiologija i lečenje